Шта јесмо, а шта све можемо бити. Шта један пејзаж јесте, а шта све може постати. У какофонији могућности, Олгица бира један мотив, један пејзаж, чини једну подразумеваност посебном, како би кроз међусобне, личне и уметничке интеракције потврдила, упитала или оправдала ту посебност. А она лежи управо у тим различитим доживљајима и опажајима, како очију саме уметнице, тако и других реципијената, расположених за разчличито и ново. Способност да ослушнемо, да видимо, да проникнемо, пустимо радозналости да нам отвори неке нове светове, нацртане, компоноване и испреплетане.
Ранији циклуси, инспирисани монументалношћу архитектонских кулиса, били су тема и повод Олгичиних слика, сад је своје радове оголила до цртежа, нетачно је рећи вратила се цртежу, јер од њега никад није ни отишла. Осободила се боје, вратила на прапочетак, одлучила да угаљ и папир буду средство једног уметничког бића које у међупростору звука и енергије, гради цртеж у свој његовој једноставности и комплексности. Селекција радова је визуелна интерпретација звучности јер се усудила да чује своју уметност, како би забележила сваки такт угљена и папира, али и свог унутрашњег. Ако свака појава има енергију, има и звук. Звук има различите фреквенције доступне или недоступне осетљивости слуха. Слух може бити емпиријски или метафизички, слух за музику, за лирику, за ликовно. Изабрана фотографија једног сећања је само прагматични предложак који ће изнедрити најразличитије датости тог пејзажа. Она постепено апстрахује предметност мотива, транспонује га у сведену асоцијативност, да би у крајњем исходу то био апстрактни предео, специфичне атмосфеличности и смисаоности. Папир и угаљ у својој скромној непретенциозности наводе на штур и сиромашан израз једног рада, ипак постојање духовног у уметничком бићу производи симфонију доживљаја. Минуциозношћу уметница достиже хармонију композиције, где
најосновнијим ликовним елементима гради мрежу разнородних линија, које се равњају, савијају, прекидају или преплићу. Непосредност цртежа лежи у моделацији светла, кроз контрасте и однос светло–тама, ми разумемо форму и осећамо енергију којом нас обасипа. Линија је полетна, врцава, енергична, она и брише и пише по папиру попут јаког таласа или нежног вихора, она повлачи масе и празнине, да плешу, носе нашу пажњу. У заносу цртачког полета, тенденциозног или интуитивног, Олгица пажљиво мапира тоналне вредности, од најсветлијих акцената до тамних сенки, градећи цртеж који не мирује, који се непрестано тражи. И у тој потрази бива заокружен, оправдан, довољан, свој, а тачан.
Уметница обликује простор и форму, гради емоцију и наратив, сваки цртачки акорд наговештава следећи, па је цео скуп радова – музичко–ликовна партитура сагласја. Светлост у уметности није само средство за приказ и оптички феномен, светлост центрира наш фокус као носилац идејног, емотивног, филозофског. Од ренесансног моделовања форме, преко импресионистичког хватања тренутка, до савремених инсталација које светлост третирају као материјал, уметници су кроз векове размишљали о светлости као о мосту између чулног и духовног. Светлост доноси истину и лепоту из таме, светлост је илузија којој верујемо, обликује оно што нас привлачи и интригира, сенке откривају дубинско у уметнику.
*„Импресионизам, пише, у делима која га најбоље представљају, то је сликарство које иде ка феноменализму, ка појављивању и значењу ствари у простору, а које хоће да изнесе синтезу тих ствари у тренутној појави. А на другом месту: ради се о једној тежњи, полету духа, духовној вртоглавици што се рађа у нама из заноса чула. То је јасно као љубав и као жудња.” (Имресионизам, Пјер Франкастел) „Дрво стоји усправно, тихо и чврсто, носи на себи векове и снове, сваки лист је огледало светлости, а свака грана пут ка небу.“ (Рајнер Марија Рилке)
Мира Вујовић
Историчар уметности
