Београдски сајам књига већ деценијама представља културни епицентар за све заљубљенике у писану реч у нашем делу Европе. Он није само место где се продају књиге — он је фестивал идеја, простор сусрета писаца и читалаца, платформа за дебате, тематске дискусије, књижевне перформансе. Сваке године доноси нова изненађења, изазове и тренутке који се памте.
Кулиса, бројеви, атмосфера
Сајам књига 2024. одржан је под слоганом „Реч је слободна“ и довео је какву-такву „ослобођену“ вибрацију — режим, друштво, идентитет, границе — све су биле теме којима су се бавили учесници.
Током трајања сајма пријављено је преко 203.350 посетилаца — број који говори да љубав према књизи још није сведена на статистику, већ да мноштво људи верује у снагу слова.
Међутим, 68. едиција од 25. октобра до 2. новембра 2025. суочила се с изазовом: неколико домаћих издавача објавило је да неће учествовати. То баца сенку на идеал о свеприсутности сајамске манифестације и подсећа да култура, као и сваки јавни простор, осећа економске и институционалне ударе.
Издавачи, теме и међународни сегмент
Један од упечатљивих кутака на овогодишњем сајму био је штанд под називом “Reading China in Serbia”, где су изложена дела из кинеске литературе преведена на српски језик и теме културне размене. Тај сегмент показује да Београдски сајам има визију ширих хоризонта – не само да подстиче домаћу продукцију, него и да позива стране гласове да дирну наше читалачке навике.
Такође, штанд Канцеларије за Косово и Метохију носио је тежак терет симболике — писци из тог региона, теме идентитета, историје, културног очувања — представљени су као “невидљиви хероји” које је овај сајам учинио видљивима. Био је то пример књижевне (и друштвене) политике, где књига постаје инструмент афирмације и присећања.
Наравно, изложбени простори врвили су од класичних наслова, бестселера, дечјих књига, стрипова, али и специјалних издања, малих независних издавача и fancy дизајна омота. Интересовање читалаца током сајма показало се разноврсним — од оних који трагају за новим насловима, преко носталгичних посетилаца који копају по штандовима из прошлих година, до оних који траже поклоне и уметнички “финиш”.
Тренуци који се памте
Сајамске хале пуне су шушкања страница, шапата договора, мириса нових књига. “Часови” које бих запамтио:
Књижевне трибине: када аутори из света и региона седе за столовима и говоре о табу темама — о миграцијама, о границама, о језику, о сећању.
Сусрети с писцима: редови чекања, поклапање мисли с ауторима које волимо, могућност кратког разговора.
Деца и млади: њихова енергија чини да сајам не буде озбиљан, већ жив, разигран. Живи се припремају представе, цртају, играју с књигама — и у томе је лепота фестивала.
Књиге с потписом: искрено — колико год то банално звучало, осећај када научиш напис „За тебе, с љубављу“ у свом примерку књиге неког аутора — то је тренутак када књига постаје твоја.
Али није све идеално. Тема коју сам приметио мислећи критички:
Одсуство појединих издавача није само “изостанак” – он је отпор или сигнал да модел сајма, трошкови, логистика или политика не одговарају увек свима.
Величина штанда, позиција у хали, трошкови закупа — мање куће често имају неравноправан старт наспрам великих издавача.
Програми, дискусије и промоције често се “поклапају” у исто време — читаоци морају бирати — а то многе добре приче чини невидљивима.
Шта да понесемо као закључак?
Београдски сајам књига живи између носталгије за прошлим временима и бруталне реалности савременог издаваштва. Он је простор слободе, али и простор компромиса; светионик културе, али и место где се види колико је култура зависна од буџета, логистике и интереса.
Ипак, он опстаје — зато што људи и даље желе да уђу под “куполу” писане речи, да дотакну ново штампано папирно благо, да певају речима, да се расправљају, да се упусте у ризик читања. То је његов магични пулс, онај који нас вуче да поново дођемо следеће године.
