Ко стоји иза имена Борис Спајић, може ли се рећи доктор и песник који воли живот?
Иза имена Борис Спајић, стоји још увек један стидљиви дечак, који далеко више неголи и сам живот, воли љубав, а и сам живот види кроз љубав као такву. Дечак, који је иако сада већ у телу средовечног проседог мушкарца, и даље замишљен, размаштан, знатижељан, па неретко и уплашен пред свиме оним што му живот доноси, али ипак довољно храбар и одважан да своја осећања, размишљања и запажања о животу, а и љубави, подели са свим људима.
Реците нам како подржавате сопствену уметност и где проналазите инспирацију за поезију коју
пишете?
Највећа подршка мом литерарном стваралаштву, од почетка његовог настанка још у средњошколским данима, уколико наравно изузмемо ону најзначајнију, а то је подршка коју је процесу њеног настанка давала моја сестра која је и сама , чини ми се некако одувек, писала поезију и самим тим унела тај концепт у наше животе – да је писана реч њихов неодвојиви део, је то што сам је одувек доживљавао као, могао бих рећи – најважнији део себе. Кришом записивана у задњим школским клупама, она, најтајнија и најрањивија тад, баш у свом рађању, увек је била оно нешто најличније. Како је она сазревала, стасавала, тако је сазревао и уобличавао се и мој однос према њој и мој став о томе да ју је можда потребно изнети и пред шири аудиторијум да би она могла наставити да живи даље свој сопствени живот.
Инспирацију сам проналазио испрва у ономе што је сваком тинејџеру свакако најбитније – а то је љубав, била она узвраћена, или што је као што сви знамо далеко чешћи случај у тим годинама- неузвраћена, узајамна симпатисања, тајне поруке, и свео оно што романтична љубав подразумева. Касније у животу сам схватио да ме инспиришу и друштвени живот, социјални моменти, родитељство, смрт и рађање, лепота природе, пролазност човеквог живота, али и величанственост могућности да живећи га ваљано, нешто око себе променимо на боље, да он нешто значи. Чиме је следствено призвана и круна мог стваралаштва како је ја доживљавам- поезија за децу, као један од најлепших видова преношења знања и важних животних порука најмладјима.
Више издатих збирки песама од којих се некако истиче “Плави стрмоглави“ (зашто баш такав назив), шта бисте још издвојили од свог досадашњег књижевног стваралаштва и имате ли неке новине најавити у будућности?
“ПЛАВИ СТРМОГЛАВИ“ представљају сумацију мог љубавног опуса. Од најранијих незрелих „бубуљичавих“ песама, до доста зрелијих скорашњих песама, обогаћених животним искуством, проживљеним и доживљеним. Наслов збирке своје разјашњење има у веома једноставној и свакако помало тривијалној чињеници, а то је да су већином све те драге женске особе у мом животу имале предивну незаборавну косу која ме је увек подсећала на зрело жито или како ми то кажемо – биле плавокосе, а стрмоглављивање у љубавну занесеност њима проузроковало је другу реч у називу збирке.
Збирка којој свакако придајем највећи значај у мом стваралаштву је збирка песама за децу “ПОШТЕНОМ НАЛАЗАЧУ“, која је објављена сад већ подалеке 2013. године и представља најнежнији језик моје душе којим сам се обратио некадашњем дечаку у самоме себи као и свој осталој деци, покушавајући да их понечем важном и научим. Надам се да сам у тој мисији барем донекле и успео.
Издавачка кућа “Алма“ из Београда је објавила Ваше збирке песама које сте сачинили у различитим периодима живота, можете ли поделити какво је искуство било на релацији аутор – издавач – публика?
Периоди живота су се смењивали и ређали, после лепих уследили би ружни, па би их срећом опет заменили радосни и тако редом, као што је то случај у већини живота свих нас. Извори инспирације су бивали различити, а и она сама је била нестална и као и свака варљива дама ( Ла донна е мобиле) како рече један мудар писац и композитор, искуснији од нас. Но у свему томе једна ствар је остајала непроменљива, а то је безусловна подршка коју су драги годподин Ђорђе Оташевић из издавачке куће АЛМА и његова предивна сарадница Дејана пружали мом стваралаштву као и стваралаштву моје сестре Светлане и изналажењу најбољег и најлакшег начина да она, у свом најлепшем издању нађу свој пут до срца читалаца.
Стварали сте у више градова у Србији, живели у Београду две деценије, а сада сте у Крагујевцу.
По вашем мишљењу, какав утицај на песника имају градови, менталитет грађана и окружење са
свим могућностима/ограничењима?
Питање које сте поставили је, сматрам, једно од најбољих питања које се може поставити једном уметнику, поготово песнику. Као мали, имао сам ту срећу, да у оквирима оне, срећније и веће државе, са много више културалних и свих осталих разноврсности, лета и зиме проводим у кући мојих баке и деде по мајчиној страни, у селу Градина у Славонији, поред Драве, читајући књиге које су моја мајка и тетка скупљале као деце, пре свега сабрана дела Бранка Ћопића, али и још многих писаца. Тај миље, ти људи досељени са свих страна као и аутохтоно тамошње становништво, оставили су на мене као дете најдубљи могући траг.
Стални поновни судар са менталитетима људи из краја у коме сам одрастао и школовао се, и контраст који се ту јављао, непресушна могућност упоређивања једних са другима, и маштања и закључивања, изнедрили су у мени потребу да то што осећам и записујем. Сматрам да је разноликост средина у којима борави, било као дете или формирана особа, са свим оним што промена средина са собом доноси, важан и стимулативан, фактор за сваког ствараоца.
Можете ли поделити какву литературу преферирате у последње време и да ли сте присутни на скуповима различитих Удружења писаца и песника?
Морам признати да ће одговор на ово питање, у мом случају можда звучати мало разочаравајући, уколико не и застрашујући. Наиме, због паралелних активности и обавеза које имам будући да сам истовремено на докторским студијама медицинских наука и специјализацији превентивне и дечје стоматологије, могло би се рећи да, не само да преферирам искључиво стручну литературу, већ ми расположиво време и не допушта да превише читам било шта друго. Када ипак за читање нађем нешто времена, обично су то класици које сам пропустио да прочитам ( трудим се рецимо да прочитам сва дела Вилијема Шекспира и прешао сам на моје огромно задовољство прву половину, и полако завршавам ишчитавање целокупног опуса Халила Џубрана ) или збирке било класичних или модерних песника у којима увек уживам. Јако пуно читам поезију и прозу за децу, а највеће освежење у скорије врема биле су ми књиге – “Ајкула са нежним срцем“, Ивана Ивањија, као и “Јануар у жирафи“, Дејана Алексића, у чијим књига увек неизмерно уживам.
Што се тиче посета књижевним скуповима, премда сам члан два најстарија књижевна удружења у Србији ( Удружења књижевника Србије и Удружења писаца Крагујевца), као и Удружења лекара писаца “ВИДАР“ из Београда и Удружења Срба писаца Словеније, и редовно сам позван на све скупове наведених друштава, услед обиља обавеза на докторату и специјализацији, а и чаробног одрастања мог деветогодишњег сина Виктора и мог покушаја да сваког слободног викенда превалим 300км до града у ком он живи са мајком, и исто толико назад да бих провео што више времена са њим, морам признати да се на наведена књижевна дружења јако ретко одазивам, а и тада много радије у улози посматрача него говорника и директног учесника.
